Претражи овај блог

недеља, 30. новембар 2014.

Da li celodnevni boravak doprinosi boljem uspehu u školi?

Od ove godine sve osnovne škole u Hamburgu nude celodnevni boravak. To bi trebalo da izjednači razlike među decom, bude pomoć prilikom pisanja domaćih zadataka, ali i vreme za opuštanje kroz mnoge slobodne aktivnosti.

Pored drveta su tri torbe. Nedaleko od njega dečaci jure za loptom. Deca se igraju nakon ručka i domaćih zadataka. Ostali čitaju, slažu slagalice ili sviraju. Od početka ove školske godine u hamburškoj osnovnoj školi Roteštrase postoji celodnevni boravak. Od poslepodnevnog boravka u školi, njeni đaci imaju velike koristi, smatra direktorka Suzane Vagner: „Mnoga deca koja odlaze kućama poslepodne, ostaju tamo često sama. Ovako su u sigurnim rukama“.
Od ove godine sve škole u Hamburgu nude celodnevni boravak. Školski senator Tiz Rabe smatra da zato postoje dobri razlozi: „Time ćemo značajno izjednačiti razlike u učenju i povećati šanse onih koji slabije uče da unaprede svoje znanje“, ističe taj političar socijaldemokrata. Statistike pokazuju da u Hamburg ima prilično lošije obrazovanih učenika, kojima se može pomoći da poboljšaju svoje znanje. „Trenutno 70 odsto osnovaca u Hamburgu pohađa u celodnevni boravak“, dodaje Rabe.

U posebnim prostorijama deca mogu da se odmaraju, da čitaju i da se opuste.
Poboljšana veština čitanja
Još nije naučno dokazano da celodnevni boravak u školi pozitivno utiče na učenje. Ipak, postoje prvi pokazatelji da je to tako. „Kod dece iz useljeničkih porodica može da se u prvom i drugom razredu poboljša razumevanje u čitanju“, kaže Natali Fišer, naučnica koja koordinira hamburški projekat „Studija za razvoj škola sa celodnevnim boravkom“.

Još jasniji dokaz pozitivnog efekta celodnevnog boravka jeste podatak da su u drugoj fazi osnovnog školovanja, od petog do devetog razreda, ponavljanja razreda ređa. Vidljiv je i pomak u socijalnom ponašanju. „U školama ima manje vandalizma i manje zadirkivanja, odnosno, međusobnog provociranja među učenicima, ukoliko su redovni u celodnevnom boravku“, kaže Fišer. Đaci, naime, nisu obavezni da ceo dan provedu u školi – oko 80 odsto škola u Hamburgu imaju tzv. otvoreni celodnevni boravak. Za razliku od škola sa obaveznom celodnevnom nastavom, kod ovih škola su časovi posle podne dobrovoljni. U suštini, nema nastave, već samo pisanja domaćih zadataka uz pratnju vaspitača, kao i raznih slobodnih muzičkih, sportskih ili jezičkih aktivnosti jezika. Model otvorene celodnevne osnovne škole postoji u više nemačkih saveznih država, između ostalog i u Severnoj Rajni Vestfaliji.

Nemački primer
Dok u Nemačkoj samo jedna trećina učenika pohađa celodnevni školski boravak, slične celodnevne škole u evropskim zemljama, kao i u Aziji i u SAD, polako postaju svakodnevnica. „Bez obzira na to neke zemlje rado koriste naša iskustva sa celodnevnim boravkom“, kaže Fišer. „Iako Francuska ima dugu tradiciju celodnevnog boravka u školi, tamo je naglasak na nastavi. Sada treba sagledati i razmisliti kako se u tamošnji nastavni program mogu integrisati i druge aktivnosti.“

Većina škola nudi i sportske aktivnosti  
Većina škola nudi i sportske aktivnosti
Dobar primer pomaganja pri učenju useljeničkim porodicama nudi Kanada“, ukazuje Ulrih Kober iz fondacije „Bertelsman“. „U Torontu postoje škole sa posebnim odeljenjima u kojima se učenicima i finansijski dodatno pomaže, tako da su deca nakon 16:00 kao i za vreme praznika individualno zbrinuta. Pokazalo se da su ta deca za dve do tri godine napravila ogroman napredak“, kaže Kober, inače programski direktor odeljenja fondacije „Bertelsman“ za integraciju i obrazovanje.
U Hamburgu se nadaju da će zabeležiti slične rezultate. „Prebacivanjem osnovne škole na celodnevni boravak, omogućilo bi se i deci iz porodica sa slabijim finansijskim mogućnostima da učestvuju u sportskim i kulturnim vanškolskim aktivnostima“, kaže školski senator Rabe.
Ipak, promena sistema u Hamburgu ne teče glatko. Iz razgovora s roditeljima može se saznati da su uslovi u mnogim školama u poslepodnevnim smenama prilično haotični. Brigu o domaćim zadacima često preuzima pomoćno osoblje, odnosno, volonteri umesto učitelja. Pored osoblja, nedostaje i prostor, upozorava se u peticiji koju je potpisalo više saveta roditelja hamburških osnovnih škola.


Saradnja vaspitača i učitelja
Kritikuje se i kvalitet onoga što se nudi tokom slobodnog vremena. „Deca žele da nešto novo nauče, traže izazove“, kaže Natali Fišer. „Vaspitač to ne može dam da postigne. Zato je potrebno da u školi kao partner bude angažovano neko sportsko društvo, muzička škola ili učitelj jezika“. Istovremeno, stručnjak za školstvo Kober ukazuje na potrebu za više koordinacije vaspitača i učitelja. „Nije dovoljno da se pre podne drže časovi, a po podne samo bude uz decu“, naglašava Kober. „Mnogo je važnije da se kvalitetno spoji prepodnevni i poslepodnevni deo dana.“
To pokušava i direktorka škole Roteštrase“ Suzane Vagner. Tokom školske ekskurzije u Holandiji Danskoj oduševila se radom tamošnjih multiprofesionalnih timova. „Dobra stara učionica tamo više ne postoji“, kaže ona i objašnjava da je tamo, zbog bolje komunikacije, umesto nje napravljen jedan zajednički radni prostor za sve.

Iako to još ne postoji u njenoj školi, ipak se osećaju promene u komunikaciji. Vaspitač Aksel Klausen kaže da sve više učitelja razgovara sa njim o svakom pojedinom detetu. „Mi doživljavamo decu sasvim drugačije nego učitelji u nastavi“, dodaje Klausen.
Za to vreme, devojčice iz prvog razreda slikaju, boje i prave kolaže... U susednoj prostoriji Zohara iz četvrtog razreda udobno se smestila i razgovara sa svojom školskom drugaricom. Za nju je potpuna novost to što ne ide kući posle škole. Ali to joj se sviđa. Posebno joj je drago što joj oko domaćeg zadatka sada pomaže njena učiteljica i kaže: „Kod kuće za to obično nemaju vremena“.
Autorke: Žanin Albreht / Nikolina Tomasović


Zagovornici i protivnici domaćih zadataka

Evo nečeg što verovatno niste znali o Francuskoj: francuski predsednik ima ovlašćenja da ukine domaće zadatke. U nedavno održanom govoru na Sorboni, Fransoa Oland najavio je kako namerava da upravo to uradi za sve učenike osnovnih škola. On želi da reformiše francusko školstvo na još par načina: skraćivanjem radnog vremena škole i preusmeravanjem sredstava u škole u siromašnijim oblastima. Francuska se na novoj rang listi obrazovnih sistema organizacije Economist Intelligence Unit (u okviru kompanije koja izdaje Economist) našla na dvadeset petom mestu. Da biste shvatili koliko je to loše, SAD, čiji su građani navikli da im se govori koliko su neobrazovani, zauzimaju sedamnaesto mesto.

Možda će predsednikova abolicija od domaćeg razveseliti ne samo les enfants de la patrie, nego i mnoge protivnike domaćih zadataka u našoj zemlji – roditelje i progresivne prosvetne radnike koji godinama tvrde (iz različitih razloga) da je primoravanje dece da posle škole crtaju paralelograme, menjaju nepravilne glagole i tumače poglavlja iz udžbenika – bezumno, nepovezano sa školskim uspehom, negativno povezano sa školskim uspehom i da predstavlja krupan faktor u izazivanju velikog zla našeg doba – stresa. Oland, međutim, nije progresivni prosvetni radnik. On je socijalista. Razlog zašto se angažuje u ovoj oblasti jeste nejednakost. On smatra da domaći pruža deci kojoj roditelji pomažu u pisanju rada – najverovatnije u obrazovanijim i dobrostojećim porodicama – prednost nad decom koja takve roditelje nemaju. Predsednik hoće da svima pruži jednaku šansu.
Domaći zadatak je institucija koju mrze svi koji u njoj sudeluju. Deca ga mrze iz zdravih i očiglednih razloga; roditelji ga mrze jer im unesrećuje decu, ali ne dao bog da zbog njega dobiju minus ili manju od najviše ocene; a nastavnici ga mrze jer moraju da ga ocenjuju. Ocenjivanje domaćih zadataka je za nastavnike konstantni domaći. U poređenju sa tim, Sizif je imao sreće.
Da li to znači da je bolje da ga se otarasimo? Dva argumenta na koje se stalno pozivaju protivnici domaćeg ne drže vodu. Prvi glasi da je domaći zaludan posao, koji nema nikakvog efekta na akademski uspeh. Prema vodećem stručnjaku u tom polju, Harisu Kuperu sa Univerziteta Djuk, domaći rad je u pozitivnoj korelaciji – iako efekat nije značajan – sa uspehom u školi. Profesor Kuper kaže da to više važi za starije razrede osnovne škole i srednju školu, nego za niže razrede osnovne, budući da mlađa deca teže zadržavaju koncentraciju. On smatra i da postoji preopterećenje domaćim – a preporučuje najviše deset minuta dnevno za svaki predmet. Ali njegov zaključak da je rad kod kuće važan temelji se na četrdesetogodišnjem istraživanju.
Druga neutemeljena tvrdnja o domaćim zadacima jeste da se oni povećavaju. Brajan Gil (tada u RAND Corporation) i Stiven Šlosman (Carnegie Mellon) pokazali su 2003. godine da se vreme koje američki đaci izdvajaju za domaći – osim u jednom periodu početkom šezdesetih (posle Sputnika) i još jednom slučaju koji je obuhvatio najmlađu decu sredinom osamdesetih, nakon što je ministarstvo prosvete objavilo izveštaj „Nacija u opasnosti“ – nije menjalo od 1940-ih. A to vreme nije veliko. Većina đaka, uključujući i učenike viših razreda srednje škole, provodi manje od jednog sata dnevno tokom pet radnih dana radeći domaći. Novi podaci potvrđuju da je ovo i dalje tako. Kad nisu u školi, đaci uglavnom ne provode sve vreme pišući domaći.
Poput mnogih rasprava o školstvu, smisao „bitke oko domaćeg“, kako je Kuper naziva, nije u tome da se škola popravi, nego u tome šta ljudi žele od škole. Prema istraživanju Economista, država sa najuspešnijim obrazovnim sistemom je Finska. Tamo se đacima praktično uopšte ne zadaje domaći, oni ne polaze u školu pre sedme godine i školski dan je kratak. Procenjuje se da italijanska deca provedu tri godine više od finske dece u školi (a Italija je na 24. mestu).
S druge strane, drugo mesto na listi zauzima Južna Koreja, čije su škole ozloglašene po vojničkoj disciplini. Devedeset pet odsto đaka osnovnih škola u Južnoj Koreji uzima privatne časove posle škole, a južnokorejski tinejdžeri su prema nekim istraživanjima najnesrećniji u razvijenom svetu. Konkurencija je toliko oštra da je država morala da uvede neke restrikcije za takozvane „bubalačke“ škole, zabranivši im da rade posle deset uveče (iako neke od njih pokušavaju da zaobiđu ovu uredbu proglašavajući se za biblioteke).

Međutim, oba sistema su uspešna, a razlog je to što škole u Finskoj rade ono što Finci od njih traže, a to je da svakog dovedu na isti nivo i usade mu osećanje jednakosti, dok južnokorejske škole rade ono što od njih traže Južnokorejci, to jest omogućavaju marljivima da napreduju. Kada predsednik Oland obećava da će ukinuti domaći, skratiti radno vreme škola i preusmeriti više nastavnika u siromašnije oblasti, on poručuje da Francuska želi da više liči a Finsku. Njegove reforme će uspeti samo ukoliko Francuzi to zaista žele.
Šta žele Amerikanci? Možemo slobodno reći da oni ne žele da budu kao Finci. Amerikanci imaju egalitarni pristup nejednakosti: oni žele da svako dobije jednaku priliku da se izdigne iznad ostalih. Za najveći broj ljudi, škola je mehanizam koji ovo omogućava. Međutim, Oland je u pravu. Prljava mala tajna reforme školstva jeste da je jedan od najboljih indikatora akademskog uspeha prihod domaćinstva. Čak su i prijemni ispiti na fakultetima u suštini ogledalo socijalnog statusa: učenici iz dobrostojećih porodica ostvaruju bolje rezultate. Obrazovni sistem bi trebalo da bude motor za lično ostvarenje i društvenu pokretljivost, ali on na neki način funkcioniše kao nastavljač sadašnjeg stanja stvari.
Da li su domaći zadaci problem? Promoteri domaćeg kažu da je to način da roditelji sudeluju u obrazovanju svoje dece, jer se škola seli u kuću, a to mora da je dobro. Ali takođe je sasvim verovatno (suprotno Olandovoj pretpostavci) da se zbog domaćeg najviše bune dobrostojeći roditelji, koji žele da njihova deca posle škole mogu da uzimaju časove violine i idu na tekvondo – što su mnogo rafiniranije i (često) mnogo zabavnije aktivnosti od menjanja nepravilnih glagola. Siromašniji roditelji bi verovatno voleli da domaćeg bude više, da im deca ne budu na ulici. Kad bismo siromašnoj deci omogućili časove muzike, posete muzejima i zabavne sportove posle škole, istog trenutka bismo mogli da ukinemo domaći. Nikome ne bi nedostajao.

Louis Menand, The New Yorker

субота, 22. новембар 2014.

Za pravilno razumevanje pročitane knjige i lektire

Lektira prepričana na internetu može da donese pozitivnu ocenu, ali književnost ne može tako da se razume, smatraju Jelena Stevanović, lingvista, i Jasmina Stanković, profesorka.



Nije tajna da na internetu može da se nađe prepričana lektira za osnovnu i srednju školu. Đaci to najbolje znaju i obilato koriste tu mogućnost, pa umesto da danima iščitavaju pravu lektiru, za koju desetinu minuta sve pročitaju sažvakano na ekranu. I to sažvakano tako dobro da zaslužuje visoku ocenu, ali ima li koristi od takvog pristupa književnosti?
– Skoro nimalo. Tako se zapravo može ostvariti samo kratkotrajan cilj, a to je dobijanje ocene, dok je druge dobiti od takvog načina upoznavanja književnosti zaista teško pronaći – kaže mr Jelena Stevanović, lingvista iz Instituta za pedagoška istraživanja.
 
KLASICI DECU NE RAZUMEJU
Pozivajući se na istraživanja rađena među učenicima, ona navodi da čitalačke navike mladih generacija kod nas nisu dovoljno izgrađene. Na pitanje zašto ne vole da čitaju književna dela onako kako su ih prethodne generacije čitale, naši srednjoškolci kažu: knjige smaraju, naporne su, za takve stvari nema se vremena, knjige su samo za štrebere.
– Kao najčešće prepreke motivaciji da čitaju oni ističu način na koji se književna dela interpretiraju u školi i korpus dela koja čine školsku lektiru. Njih klasična literatura ne interesuje previše pošto misle da je prevaziđena. Takođe smatraju da bi lektira trebalo da sadrži mnogo više dela savremenih pisaca i da bi u medijima trebalo više pažnje posvetiti književnosti i „vredne knjige“ učiniti dostupnijim – navodi naša sagovornica.
Da li je onda rešenje da se promeni spisak knjiga za lektiru i da na tom spisku bude manje klasika?
Nesporno je, kaže Jelena Stevanović, da bi nastavni program trebalo prilagoditi današnjim generacijama i preispitati obim i sadržaj korpusa školske lektire.
– Međutim, bez dela klasične književnosti ne bi imalo baš mnogo smisla proučavati književnost u školi – smatra ona.


 
KO NE ČITA, SLABO GOVORI
I Jasmina Stanković, profesorka srpskog jezika u Osnovnoj školi „Ćirilo i Metodije“ u Beogradu, ocenjuje da lektiru treba osavremeniti.
– Mislim da bi spisak trebalo promeniti za 30 odsto, ali da klasike treba ostaviti, sve ili većinu.
Klasici moraju da ostanu, navodi ona, i dodaje da nastavnici i sada mogu da promene poneko delo. Ona tu mogućnost rado koristi i zadovoljna je reakcijom učenika.
A na pitanje da li nastavnici otkriju kada im učenici podmetnu lektiru dajdžestiranu na internetu, odgovara da svaki nastavnik može da otkrije kada dete nije pročitalo lektiru. Lako se vidi da li koristi rečnik koji inače koristi, uvek ima detalja koji se znaju samo ako je delo pročitano.
– To što nastavnici nekada ne reaguju ne znači da nisu otkrili da učenik delo nije pročitao – kaže Jasmina Stanković. – Na kraju krajeva, i oni prate šta se na internetu pojavljuje.
Ona ne krije da i sama baci oko na tu „lektiru“. I kaže da je dobro napisana.
Obe naše sagovornice naročito ističu koristi koje čitanje književnih umetničkih dela ima za kulturu jezičkog izražavanja dece. Ona se teško stiče na drugi način osim čitanjem, a, kako navodi Jelena Stevanović, činjenica je da veliki broj učenika danas ima oskudan fond reči, ne zna osnovna gramatička pravila, previše koristi kolokvijalne reči i fraze, te poštapalice tipa „mislim“, „brate“, „kako se zove“. Čak ih koriste i u pismenim sastavima, gde im nikako nije mesto.



Ko je kriv? Roditelji, naravno!

Važnu ulogu u razvijanju čitalačkih navika mladih imaju njihovi roditelji.
– Kao i druge, i ova navika se stiče u porodici. Nažalost, u Srbiji danas malo čitaju i mladi i njihovi roditelji. Roditelji bi trebalo ličnim primerom da podstiču decu da čitaju, da odlaze u biblioteku, kupuju knjige – kaže Jelena Stevanović.
Da je roditeljski primer najvažniji, smatra i Jasmina Stanković. Ona ide i korak dalje, pa zaključuje da je cela stvar oko prepričane lektire od roditelja i potekla.
– Prvo su oni ili po njihovoj molbi neko od rodbine i prijatelja ko zna lepo da piše pisao umesto đaka, a onda je to polako počelo da se radi preko interneta – kaže ona i dodaje da bi roditelji trebalo da kontrolišu da li njihova deca zaista čitaju lektiru ili samo prepričane verzije na internetu.

BLIC



среда, 19. новембар 2014.

Najprodavaniji album u istoriji muzike - njegovo veličanstvo "Thriller"

Većina ljudi ne može zamisliti svoju svakodnevnicu bez muzike. Volimo da slušamo razne žanrove tj. stilove u muzici. Još su grčki filozofi  davno govorili da je muzika "lek za dušu", a ja bih se složio sa tom tvrdnjom a pretpostavljam i vi.

Da li ste se nekad zapitali, šta je to najprodavanije bilo u oblasti muzike tj. soubiznisa? Koja ploča, cd ili kaseta? Koji izvođač je najviše zaradio u svojoj karijeri?
U ovom članku vam predstavljam najprodavaniji pop album i inače, najprodavaniji album ikada - "Thriller" Michaela Jacksona.


Album se pojavio na svetskom tržištu 30. novembra 1982. godine u izdanju Westlake Recording studija, a njemu se nalazi 12 studijskih pesama. Najuspešnije pesme sa albuma su bile: Thriller, Beat it, Billie Jean, Human nature, mada, svaka pesma sa albuma je bila više-manje uspešna.
Album je prodat u neverovatnih 104 miliona primeraka (lp ploča, kompakt disk i audio kaseta). I dalje prodaje širom sveta i može se kupiti u vidu kmpakt diska ili lp ploče. Pobrao je lepe ocene kod muzičkih kritičara.


Album su propratili vrlo skupi muzički spotovi sa petominutnim uvodima koji su i doprineli popularizaciji albuma i njegovoj velikoj prodaji, tj. visokom tiražu. Jedan od najznačajnijih spotova sa ovog albuma je uradjen upravo za naslovnu nnumeru - Thriller.





Pravopis - nekoliko pravila

VELIKA I MALA SLOVA





Velikim početnim slovima se pišu vlastita imena, i to:
a) lična imena i prezimena: Slavko, Zoran, Petrović, Milovanović;
b) nadimci i atributi ako se sami upotrebljavaju ili su srasli s imenom i postali njegov sastavni deo: Miša, Goca, Jovan Jovanović Zmaj, Dušan Silni, Ričard Lavljeg Srca, Petar Veliki;
c) imena božanstava: Jupiter, Afrodita, Zevs, Apolon;
č) imena životinja i građevina: Šarac, Jablan, Vučko, Sava centar, Krivi toranj u Pizi;
ć) imena pripadnika naroda: Srbin, Crnogorac, Mađar, Grk;
d) imena stanovnika gradova, krajeva, zemalja, država, kontinenata: Novosađanin, Piroćanac, Nišlija, Bačvanin, Jugosloven, Evropljanin, Australijanac;
đ) imena nebeskih tela: Sunce, Zemlja, Mesec, Kumova slama, Mars, Venera;
e) imena kontinenata, država, naseljenih krajeva i mesta (sve reči u njima osim veznika i priloga): Evropa, Srbija, Crna Gora, Horveška, Mačva, Dalmacija, Lika, Beograd, Tršić, Novi Sad, Bosna i Hercegovina, Brod na Kupi, Južna Amerika, Dvor na Uni;
f) imena mora, reka, jezera, planina i druga geografska imena: Dunav, Palić, Kopaonik, Morava, Jadransko more, Fruška gora, Plitvička jezera, Balkansko poluostrvo; ako se sastoje iz više reči, pišu se velikim početnim slovom samo prve reči, a druge samo ako su vlastite imenice: Južna Morava, Beli Drim.
g) imena ulica i trgova: Studentski Trg, Železnička ulica, Beogradska ulica; ako se sastoje iz više reči samo se prva reč piše velikim slovom a ostale malim slovom izuzev vlastitih imena: Bulevar Nikole Tesle, Ulica Petra Petrovića Njegoša;
h) imena praznika: Božić, Uskrs, Bajram, Đurđevdan, Nova godina, Prvi maj;
i) nazivi ustanova, preduzeća, društava: Matica srpska, Osnovna škola “Mladost”, Vojvođanska banka, Beogradsko dramsko pozorište, Sportsko društvo “Partizan”, Medicinski fakultet u Beogradu, Organizacija ujedinjenih nacija;
j) nazivi knjiga, časopisa, novina, književnih dela: Opšta enciklopedija, Naš jezik, Borba, Na Drini ćuprija, Đački rastanak;
k) prisvojni pridevi izvedeni od vlastitih imenica sufiksima -ov, -ev, -in: Markov, Milošev, Marin, Bosančeva, Beograđankina, Jugoslovenov.
Velikim početnim slovom se piše:
a) prva reč u rečenici:

Spušta se noć. Ledena kiša dobuje u prozore. Gde su ljudi? Nema žive duše! Ulice su puste.;
b) prva reč posle dve tačke kada je upravni govor među navodnicima:

Al’ govori Musa Arbanasa:

; “Priđi, Marko, ne zameći kavge,

il’ odjaši da pijemo vino…”
c) nastavak pisma iza naslova ako se pismo nastavlja u novom redu, i to bez obzira da li se iza naslova stavlja zarez ili uzvičnik:

Draga mama,

ili

Draga Ljiljo!

Tvoje pismo sam primila tek juče iako… Molim te, nemoj se ljutiti što se retko javljam…
Velikim početnim slovom pišu se zamenice Vi i Vaš iz poštovanja prema osobi kojoj se piše:

Dragi nastavniče, Javljamo Vam se odmah po dolasku u letovalište. Na putu smo se držali Vaših preporuka…
Malim slovom se piše:
a) nastavak upravnog govora ako je bio prekinut umetnutom rečenicom radi nekog objašnjenja; na primer:

“Hoće li svi”, pitao je direktor na zboru učenika, “pomoći u uređenju okoline škole?”;
b) nastavak rečenice posle upravnog govora, na primer:

“Hoćemo!” – odgovorili su svi prisutni učenici.

; “Krenimo na posao, onda, odmah posle sastanka” – povikaše neki učenici.
c) prisvojni pridevi izvedeni od vlastitih imenica sufiksima -ski, -ški, -čki, npr. novosadski, beogradski, evropski, češki, niški, subotički, američki, kragujevački;
d) zamenice vi i vaš kad se u pismu ne obraća samo jednoj osobi već grupi ili kad se piše dopis nekoj ustanovi, firmi, društvu; npr.:

Osnovnoj školi “J.J. Zmaj”, Sremska Mitrovica.

Obaveštavamo vas da je…

SASTAVLJENO I RASTAVLJENO PISANJE
REČI

Sastavljeno se pišu:
a) složenice koje imaju samo jedan akcenat i u kojima se prvi deo ne menja, na primer: Beograd (Beograda, Beogradu), goloruk, parobrod, pismonoša, bezdušan, jugozapadni, prepoloviti, izvući;
b) nazivi stanovnika naselja iako se imena tih naselja sastoje od dve akcentovane reči i pišu se odvojeno; na primer: Novosađanin (prema Novi Sad), Belocrkvanka (prema Bela Crkva), Bjelopoljac (prema Bjelo Polje);
c) prisvojni prodevi izvedeni od naziva mesta ako se sastoje od dve akcentovane reči, npr. gornjomilanovački (prema Gornji Milanovac), južnoamerički (prema Južna Amerika), krivopalanački (prema Kriva Palanka);
č) rečca ne uz imenice i prideve s kojima srasta u složenice, na primer: – neznanje, nečovek, nezahvalnost, neznalica, nebriga, neprijatelj – nepoznat, neprirodan, nezreo, nepismen, nevelik, nevidljiv;
ć) složeni prilozi kao: malopre, pokadšto, gdekad, gdegde, najednom, napamet, otprilike, sneruke i predlozi: povrh, namesto, ukraj, uoči, podno;
d) rečca naj- u superlativu opisnih prideva, na primer: najlepši, najlakši, najbolji, najjači, najjednostavniji.
S crticom između prvog i drugog dela pišu se polusloženice, ako svaki od sastavnih delova čuva svoj akcenat i ako se prvi deo ne menja po padežima. Tako se pišu:
a) višečlani nazivi mesta, na primer: Herceg-Novi (iz Herceg-Novog, u Herceg-Novom), Ivanić-Grad;
b) dve imenice od kojih jedna određuje drugu, a zajedno označavaju jedan pojam, na primer: baš-čaršija, radio-amater, rak-rana, auto-put, general-major, general-potpukovnik;
Rastavljeno se pišu:
a) rečca ne u odričnim oblicima glagola, na primer: ne znam, ne veruju, ne dolazimo, ne pitaj, ne može; izuzetak su odrični glagoli neću, nemam, nemoj, nisam;
b) odrične zamenice niko, ništa, nikoji, ničiji, nikakav, kad se upotrebljavaju s predlogom, na primer: ni za koga, ni sa kim, ni u čijem, ni pred kakvim, ni za kojim;
c) rečca li uz glagole u upitnim rečenicama, npr. Hoćeš li doći? Veruješ li mi? Znaš li to? i u upitnim rečenicama sa da, na primer: Da li bi mi pomogla? Da li imaš novca?

INTERPUNKCIJA

U pisanju se radi jasnijeg prikazivanja onoga što hoće da se kaž, upotrebljavaju pojedini znaci koji se zajedno nazivaju interpunkcija ili rečenični znaci.
Znaci interpunkcije su: tačka, zarez, tačka i zarez, dve tačke, navodnici, upitnik, uzvičnik, zagrade i crta.
Tačka se stavlja na kraju obaveštajne – potvrdne i odrične rečenice, na primer: Svaki dan učim za ispit. Za ispit ne učim redovno.
Zarez se kao znak interpunkcije upotrebljava često i u različitim rečeničnim situacijama. Pošto je jedno od osnovnih načela srpskog pravopisa slobodna (logična) interpunkcija, za upotrebu zareza je najvažnije pravilo da se ono što je u mislima tesno povezano, što predstavlja jednu celinu, ne odvaja zarezom, a delovi koji čine celinu za sebe, odvajaju se zarezom od ostalih delova rečenice. Zarezom se odvajaju:
a) reči i skupovi reči (istovrsni delovi rečenice) u nabrajanju: Miša, Drenko, Nenad i Srđan su otišli na izlet. Poneli su i dobre hrane, i bezalkoholnih pića, i društvenih igara.;
b) nezavisne rečenice kad nisu povezane veznicima: Došao je, pozdravio se, dobro večerao i nestao.;
c) paralelni delovi rečenice kad su u suprotnosti: Zadatak je težak, ali zanimljiv. Pokloniću tebi a ne Igoru. Nismo letovali na moru, već u planini.
d) rečenice koje su u suprotnosti: Kasnije smo krenuli, ali smo stigli na vreme. Vi ste pošli ranije a ipak ste zakasnili.;
e) rečenice u inverziji (kad se zavisna rečenica nalazi ispred glavne), na primer: Kad se spremim, pozvaću te telefonom. Ako možeš, pomozi mi. Iako sam znala, nisam odgovorila na sva pitanja.;
f) reč ili skup reči koji su naknadno dodati ili umetnuti u rečenicu: To je, dakle, tvoj voćnjak. Sve ću ti, naravno, ispričati. Ti si u pravu, neosporno.;
g) vokativ i apozicija su, takođe, naknadno dodati u rečenicu, pa se odvajaju zarezom, na primer: Vi ćete, deco, dobiti slatkiša. Tebi ćemo, bako, doneti voća. Dela Ive Andrića, jedinog jugoslovenskog Nobelovca, prevedena su na mnoge jezike.;
h) uzvici isto nisu sastavni delovi rečenice, pa se odvajaju zarezom: Uh, što je hladno! Oh, što me boli zub! O, stigla si?!;
i) umetnute rečenice na primer: U mom selu, koje je jedno od najuspešnijih u voćarstu, gotovo svi gaje maline.;
j) između mesta i datuma, na primer: Sombor, 15. avgust 1991. U Novom Sadu, 2. aprila 1957.
Tačka i zarez se upotrebljavaju:
a) između rečenica koje su u složenoj rečenici manje povezane sa drugim rečenicama, na primer: Kad smo se sreli, pozdravili smo se, razgovarali o školi; nismo pominjali nedavnu svađu.;
b) između grupa reči koje se razlikuju po srodnosti, na primer: Na put ću poneti: odeću, obuću, kišobran, higijenski pribor; knjige, sveske, pribor za pisanje; društvene igre, fudbal i reket za stoni tenis.
Dve tačke se se stavljaju:
a) iza reči kojima se najavljuje nabrajanje, a ispred onoga što se nabraja, na primer: Na pijaci kupi: sira, jaja, kajmaka, mesa, salate i luka.;
b) ispred navođenja tuđih reči (upravnog govora); npr. Rekao nam je doslovno: “Novac za ekskurziju je obezbeđen”.
Navodnicima se obeležavaju:
a) tuđe reči kad se doslovno navode , na primer: Ulazeći svi zagrajaše “Srećan ti rođendan!”
b) reči koje se upotrebljavaju s ironijom i kojima nečemu ne želi da se da suprotno značenje: npr.: Znam, ti si “vrednica”. Doneo je tvoj “veliki projatelj”.
Na kraju upitnih rečenica stavlja se upitnik, a iza uzvičnih rečenica, kao i iza manjih govornih jedinica koje se izgovaraju u uzbuđenju, povišenim glasom, stavlja se uzvičnik, na primer: Kako si? Šta radiš? Uh, što sam gladna! Ne viči! Požar! Kada se pitanje izgovara povišenim glasom iza njega se stavljaju i upitnik i uzvičnik; npr. On položio?! Ne daš?!
Zagradom se u rečenici odvaja ono što se dodaje radi objašnjenja prethodne reči ili dela rečenice, na primer: Interpunkcija (rečenični znaci) doprinosi jasnijem izražavanju. Imenske reči (imenice, pridevi, zamenice i brojevi) menjaju se po padežima. Za vreme Prvog svetskog rata (1914 – 1918) vladale su nestašice hrane, odeće i lekova.
Crta se piše:
a) Umesto prvog dela navodnika u dijalogu i to u štamšanim tekstovima, a drugi deo se izostavlja; i na kraju upravnog govora se piše crta ako se rečenica nastavlja i objašnjava nešto o upravnom govoru; na primer:

- Ko je to bio? – Upita majka.

– Moj drug.

– Zašto ga nisi pozvao unutra?

– Žurio je – promrmlja Miloš.;
b) kad se želi nešto istaći, ili naglasiti suprotnost, neočekivanost; na primer: Pođem ja, kad – nigde nikog. Sve sam naučila, sve znam – ne vredi, zbunila sam se.


PRAVOPISNI ZNACI

Pravopisni znaci se upotrebljavaju uz pojedine reči za razliku od interpunkcije koja se upotrebljava u rečenici.
U pravopisne znake se ubrajaju: tačka, dve tačke, nekoliko tačaka, crta, crtica, zagrada, apostrof, znak jednakosti, znak porekla, akcentski znaci i genitivni znak.
a) Tačka se kao pravopisni znak upotrebljava:

– iza skraćenica: npr., itd., sl., tj.;

– iza rednih brojeva kada se pišu arapskim brojkama: 15. mart 1991. godine.
Tačka se ne piše iza rednih brojeva napisanih arapskim brojkama kada se iza njih nađe drugi pravopisni znak (zarez, zagrada, crta ili koji drugi); npr.: O tome ćete naći informacije na 119, 120, 121 i 122. strani. Na nekim spratovima (2, 4. i 5) su pokvarene električne instalacije. Na 10-15. kilometru ćeš ugledati planinarski znak.
b) Dve tačke se kao pravopisni znak pišu:

– između brojeva ili slova kojima se iskazuje neki odnos i čitaju se “prema”.

Na primer:

Rezultat utakmice je 2:1 u korist “Crvene Zvezde”.

Korenski samoglasnik se smenjuje o:i:a u rečima ploviti – plivati – poplaviti.
c) Nekoliko tačaka (najčešće tri) stavljaju se:

– umesto izostavljenog teksta i u isprekidanom tekstu; na primer:

Predlozi su: kod, pored, u, sa…

Kad se voz zaustavio, on se pojavi… i reče: “Divno je vratiti se kući”.
d) Crta se kao pravopisni znak upotrebljava:

– između brojeva umesto predloga do, npr.:

Kupi 10 – 15 kilograma krompira.

Ivo Andrić (1892 – 1975) je dobio Nobelovu nagradu za književnost.
Ako se ispred prvog broja nalazi predlog od, crtu ne treba pisati već ispisati i predlog do; na primer: Prvi svetski rat je trajao od 1914. do 1918. godine.
- između naziva gradova i drugih mesta da bi se označio pravac kretanja, na primer: Put Beograd – Niš ima veliki privredni značaj.

– između dva ili više imena kojima se označavaju tako tesno vezani pojmovi da oni čine jedan pojam.: Utakmica “Crvena Zvezda” – “Partizan” je uvek najznačajnija utakmica koja se igra.
e) Crtica se kao pravopisni znak piše:

– između delova polusloženica: radio-aparat, auto-mehaničar, foto-aparat, aero-miting;

– pri rastavljanju reči na slogove na kraju retka;

– u složenim ili izvedenim rečima u kojima se prvi deo piše brojem a drugi deo slovima: 150-godišnjica, 40-tih godina prošloga veka, 15-godišnjak;

– između skraćenica i nastavka za oblik, na primer: Prema Tanjug-ovoj vesti, do rata među sukobljenim stranama neće doći. Kulturna saradnja sa UNICEF-om je dobra.
f) Zagrada kao pravopisni znak:

– služi da označi oba oblika reči o kojima se govori, npr.:

- stavlja se iza rednog broja ili slova kojima se označava novi odeljak:

Predlog s(a) uz instrumental sredstva se ne upotrebljava.

1), 2), 3) itd. – a), b), v) itd.
g) Apostrof se stavlja umesto izostavljenog slova: Je l’ to tačno?
h) Znak jednakosti se upotrebljava između reči da bi se označila njihova jednaka vrednost, a čita se: jednako, ravno, isto što, jeste. Na primer:

himba = sumnja, tata = subjekat (u rečenici)
i) Znaci porekla su > i <. Upotrebljavaju se u stručnim tekstovima.

– znak > se čita “dalo je” ili “razvilo se u”, npr.:

tvojega > tvoega > tvooga > tvoga;

– znak < se čita “postalo je od”, npr.:

crnji < crn -ji; junače – junak -e
j) Akcentski znaci se beleže u stručnoj literaturi (obično iz gramatike) i u običnim tekstovima kad je potrebno da se označi reč koja se od iste reči u susedstvu razlikuje samo akcentom; npr.:

Sâm sam to uvideo.

Došao je da dâ oglas.
k) Genitivni znak se stavlja na krajnji vokal genitiva množine kad je potrebno označiti razliku ovoga oblika od drugih oblika, najčešće genitiva jednine iste zamenice. Na primer: Iz primerâ možeš zaključiti o toj pojavi. Genitivnim znakom je naznačeno da je to genitiv množine, odnosno da se iz više primera može zaključiti, a ne samo iz jednog.

SKRAĆENICE

U srpskom jeziku postoje dve vrste skraćenica:
I Skraćenice koje nastaju skraćivanjem reči u čitanju se izgovaraju potpuno, kao da nisu skraćene. I one se međusobno razlikuju, a najčešće se upotrebljavaju sledeće:
a) skraćenice kod kojih se skraćivanje označava tačkom:
br. (broj) tzv. (zako zvani) ž.r. (ženski rod)
uč. (učenik) i sl. (i slično) v.d. (vršilac dužnosti)
str. (strana) tj. (to jest) o.g. (ove godine)
b) skraćenice za mere, veličine, novčane jedinice koje se pišu bez tačke:
m (metar) g (gram) USD (američki dolar)
cm (centimetar) t (tona) EUR (evro)
km (kilometar) l (litar) JPY (japanski jen)
kg (kilograd) dcl (decilitar) GBP (britanska funta)
mg (miligram) hl (hektolitar) SIT (slovenački tolar)
Pošto su to međunarodne skraćenice pišu se latinicom.
c) Bez tačke se pišu i sledeče skraćenice: dr (doktor), gđa (gospođa), gđica (gospođica).
II Skraćenice koje su nastale od prvog slova ili sloga svake reči u višesložnim izrazima (složene skraćenice) čitaju se različito:
a) neke se čitaju potpuno kao da su svi delivi reči napisani, a pišu se bez tačke, npr.:

VPŠ – Viša poslovna škola

UN – Ujedinjene nacije

PTT – Pošta, telefon, telegraf
b) neke postaju reči pa se čitaju kao skraćenice i menjaju po padežima, npr.:

Bila sam u SAD-u. Iz SAD-a sam donela kompakt diskove sa operskom muzikom.
c) skraćenice preuzete iz stranih jezika pišu se kako se izgovaraju i menjaju se po padežima, npr.:

Uneskova pomoć zemljama u razvoju je dragocena.

Pomoć u hrani i lekovima je stigla od Unicefa.

PISANJE TUĐIH REČI

U srpskom jeziku, kao i u drugim jezicima, ima mnogo reči koje su preuzete iz jezika drugih naroda i prilagođene našem jeziku. Takve reči danas i ne osećamo kao pozajmljenice, na primer: puška, čarapa, košulja, sat, sapun, kralj i dr.
U drugu vrstu pozajmljenica ili tuđica spadaju reči koje osećamo kao reči stranog porekla. Takve reči treba upotrebljavati s merom: kad za njih nema zamene, u naučnim tekstovima, u oblastima tehnike i sl.
Za pisanje pozajmljenica postoje utvrđena pravila:
I Reči iz klasičnih jezika (grčkog i latinskog) su se odomaćile u našem jeziku i u naučnoj terminologiji i prilagodile duhu našeg jezika, pa se pišu onako kako se izgovaraju: astronomija, instrument, subjekat, hemija, gimnazija, hirurgija; Ciceron, Olimp, Homer, Aristotel, Vavilon, Cezar itd.
II U pisanju reči iz živih jezika ima malo razlika.
a) Zajedničke imenice i pridevi pišu se onako kako se izgovaraju u jeziku iz kojeg su preuzete, ali prilagođeno našem pismu i glasovnom sistemu. Na primer: spiker i tvist se u našem jeziku ne mogu izgovoriti kao u engleskom. U ovakve pozajmljenice spadaju reči: gulaš, ambalaža, intervju, korner, ofsajd, duet, bas, bife, šofer, kompjuter i mnoge druge.
b) Tuđa vlastita imena pišu se različito:
  • izvorno, onako kako se pišu u jeziku iz kojeg potiču, ako se na srpskom pišu latinicom, na primer: Ernest Hemingway (Ernest Hemingvej), Boccaccio (Bokačo), Shakespeare (Šekspir), Chicago (Čikago), New York (Njujork), München (Minhen), Zürich (Cirih); u tom slučaju se u zagradi piše kako se ime izgovara, i to kad se pominje prvi put;
  • onako kako se izgovaraju (fonetski) kad se na srpskom pišu ćirilicom; u tom slučaju se, kad se prvi put pomene ime, u zagradi piše izvorno;
  • fonetski, bez obzira na naše pismo, kad su reči iz slovenskih jezika koji se služe ćirilicom (ruskog, bugarskog, makedonskog itd.); na primer: Jesenjin, Nikolaj Gogolj, Lav Tolstoj, Janevski, Gligorov itd.
c) Imena mnogih stranih gradova, zemalja i druga geografska imena pišu se fonetski i ćirilicom i latinicom ako su već dugo prilagođena duhu našeg jezika, na primer: Njujork, Beč, Venecija, Mađarska, Rim, Solun itd.

Izvor:  http://www.charolija.com/

Pravopis (nepravilno - pravilno)


субота, 15. новембар 2014.

Интервју са илустратором Николом Драгашем



Гостујући у Основној школи "Први мај" у Владимировцу, разговарао сам са нашим познатим и успешним карикатуристом и илустратором Николом Драгашем из Панчева.  Један је од ретких који је својим прелепим и занимљивим радовима одушевио уреднике наших највећих штампаних медија као што су Политика, Вечерње новости, Политикин забавник и сл.



Никола Драгаш - лична карта


Датум и место рођења: Панчево, 15. септембар 1981. године

Студије: 2004. дипломирао на Вишој политехничкој школи у Београду на смеру графички дизајн. Тренутно ради као графички дизајнер у Пошти "Србије" у Београду. Члан је УЛУПУДС-а и Удружења карикатуриста Србије ФЕЦО.

Награде:
- Треће место за карикатуру "Чивијада", Шабац, 2013.
- Друго место за карикатуру на Међународном "Street Art festival", Краљево, 2013.
- Најужи избор на конкурсу за карикатуру "Србија и ЕУ", Београд, 2013.
- Диплома за карикатуру на Међународном фестивалу хумора и сатире "Златна кацига", Крушевац, 2013.
- Друго место за карикатуру "Куцурски клип", Куцура, 2012.
- Друго место за карикатуру "Чивијада", Шабац, 2011.
- Специјална награда за илустрацију "Take a look", панчево, 2008.
- Награда за илустрацију, Конкурс Зелене војвођанске иницијативе, тема: "Ко се боји вука још", Нови Сад, 2006.
- Награда за илустрацију, конкурс Зелене војвођанске иницијативе, тема: "Куд` нестаде  преконоћ шума борова", Нови Сад, 2005.
- Друга награда, конкурс Црвеног Крста, Београд, 2002.

Хоби: Књиге, стрипови; више од десет година тренирао џудо и носилац је мајсторског црног појаса.

Брачно стање: У срећном браку са супругом Сањом и има троје деце: Дуњу, Страхињу и Сташу.






1. Откуд идеја и љубав према карикатури и илустарцији?
Цртам од када знам за себе.
То човек једноставно носи у себи, и само уз вољу, веру и велики рад може да се избори да ради то што воли. Да би се неко бавио карикатуром, мора да има потребу да нешто каже, да упути одређену критику на стање и ситуацију у којој се налази и која га окружује. Карикатура није “велики нос”, она чак и упозорава на неке ствари, догађаје и ситуације. Илустрација јој је веома блиска, она је више наменска, и ради се према одређеном тексту, мада и карикатура може бити у служби илустрације.

2. Ко Вам је био узор?
Одрастао сам уз Загора, Дикана, Таличног Тома и друге. Сви ти велики цртачи су утицали на мене и мој рад, мада број један за мене је увек био и остао Душан Петричић, по мени наш најбољи илустратор и карикатуриста, мада не умањујем ни вредност других
. Све колеге, поготово старије веома поштујем и ценим.

3. Колико дуго се бавите овим послом?
Ове године обележевам десет година активног бављења уметничког рада, што значи од када сам почео активно објављујем своје радове, излажем и зарађујем од цртања, тј
. од илустрације и карикатуре..

4. На који начин проналазите теме и идеје за Ваше радове?
Карикатуриста мора да посматра околину
, да се помало бави аналитиком, и доста да чита. Увек са собом носим неки мали блокчић и оловку, јер никад не знам када ће ми доћи нека идеја, и морам одмах да је запишем, јер се брзо заборави.

5. Које теме највише волите тј. шта Вас посебно инспирише?
Највише волим да цртам на неке уопштене теме, типа: лов и риболов, улазак Србије у Европску Унију, Србија, Нова година, избори, новац. Активан сам учесник великих салона и фестивала карикатуре и илустрације, који често имају одређену тему на коју се црта, тако да не бирам много теме, одговарам радо на све.
 Искрен да будем, највеће, и посебно задовољство, а и одговорност је цртати за децу.



6. Колико времена Вам је потребно за израду једне карикатуре/илустрације?
То зависи понекад и од инспирације, а и од саме тежине теме, и сложености карикатуре или илустрације. Некад идеја брзо дође, али кад треба да се реализује, онда ту некад настану и “порођајне муке”.
 Понекад могу да урадим карикатуру и за пар сати, а некад радим и пар дана. Увек прво полазим од скице, затим урадим цртеж, скенирам цртеж и колоришем на рачунару уз помоћ графичких програма.

7. Да ли сте посебно поносни на неку Вашу карикатуру/илустрацију?
Искрен да будем, поносан сам на сваки свој цртеж, да ли он био мање или више добар, све је то један по један степеник ка успеху. Многи уметници се стиде својих старијих радова
. Ја чак мислим, да њих није, не би било ничега.

8. Које врсте књига најчешће илуструјете?
Најчешће илуструјем књиге за децу, а посебно бих издвојио и најактуелнију коју сам радио, а то је књига Наталије Скнепнек “Позорница са 30 лица”, у издању Вулкан издаваштва
, и на њу сам посебно поносан. Мада сам илустровао доста корица за књиге наших познатих афористичара и књижевника као што су Александар Чотрић, Павица Вељовић, Екрем Мацић и други.

9. Шта бисте рекли о статусу карикатура и ислустрација у нашој земљи? Колико је цењена и тражена?
Наши карикатуристи су једни од најцењенијих у свету, сигурно су међу првих десет земаља по наградама и успесима на међународној сцени
. Највећи је проблем што нема младих карикатурста, појави се понекад неко, али се брзо изгуби. Поред себе знам још за Горана Марковића и Јакшу Влаховића који су активни, и нема више никога од млађих. Велики је проблем и што се не плаћа, можете негде да објавите, али нема пара.  Велике новинске куће су у кризи, мада и поред тога што се не плаћа, критеријум и даље постоји -неће било шта да објаве.

10. Шта сматрате Вашим највећим успехом када је овај посао у питању?
Мој највећи успех је што сам и поред успона и падова успео да останем  чврсто на зем
љи са обе ноге, да створим и наметнем читаоцима свој рукопис и израз, и што је најбитније,  да  дам добар пример најмађима. Самим тим што сам одржао радионицу илустрације у вашој Основној школи “Први мај” у Владимировцу, и ви сте показали да имате слуха за илустрацију и карикатру, и да желите добро вашим ђацима.



11. Да ли сте задовољни одржаном радионицом и изложбом у нашој школи и да ли бисте нешто посебно издвојили?

Искрен да будем, презадовољан сам. Прво гостопримством, а највише одзивом и посвећеношћу деце и њихових наставника. Ово је једна од радионица, где сам под таквим утиском, и сигуран да ћу опет доћи у Владимировац, у школу “Први мај”, јер мислим да прича није завршена, јер сам уживао и са таквом децом је задовољство радити.

12. Да ли сте кроз радионицу са ученицима приметили неко талентовано дете склоно цртању карикатура и илустрација?
Испашћу сад мало нескроман, с` обзиром да је Владимировац мало место, приметио сам више њих. Не ради се ту о самом таленту за илустрацију и карикатуру, већ о њиховом размишљању и креативности. Њихова машта нема граница, радионица је могла да траје пет сати, а они би и даље имали прегршт идеја.

13. Шта бисте поручили таквој деци?
Прво имају среће, и треба да буду срећни што су имају наставнике који мисле на њих, њихово знање и будућност. Велико хвала наставнику Иви Торбици који ме је позвао у Владимировац. Није поента у томе да сви они морају да цртају, и што сам ја гостовао код њих, већ што смо успели да их подстакнемо да размишљају и пусте машти на вољу. Поручио бих им још да слушају своје наставнике и родитеље, доста читају, разбију предрасуде и слушају своје срце.

14. Како видите себе у даљем раду? Који су Вам планови?
Нема ту много приче.  Настављам даље да цртам, држим радионице за децу, шаљем радове на разне салоне и фестивале илустрације и карикатуре. Очекујем сарадњу са једним нашим великим издавачем, где ћу, надам се, илустровати књиге за децу и младе. Мој сан је да једнога дана имам своју школу илустрације и где ћу време проводити са најискренијим бићима на планети, децом.
Драгим мојим Владимировчанима желим све најбоље, да остану своји, и видимо се ускоро, јер су то својом културом и креативношћу заслужили.

Интервју приредио:
Иво Торбица