Претражи овај блог

уторак, 22. април 2014.

Kad maženje i nega nisu više dovoljni i počinje vaspitavanje

Pre nego što počnemo da govorimo o tome kada i kako vaspitavati decu, moramo prvo odgovoriti na pitanje šta je uopšte cilj vaspitanja i šta njime roditelji žele da postignu. Kao i kod drugih stvari tako i kod vaspitanja treba da imamo jasan cilj kome težimo, a kada ga postignemo, možemo da prestanemo sa vaspitavanjem.Svaki roditelj sigurno će različito definisati cilj vaspitanja, ali najverovatnije većina želi vaspitavati srećno dete koje će kasnije biti sposobno za samostalan život. Važno je imati taj dugoročni cilj vaspitanja uvek na umu, često se događa da smo kao roditelji u dilemi šta učiniti i kako reagovati na neko detetovo ponašanje. Tada često pomaže da se udaljite od trenutne situacije i upitati se kako će trenutna reakcija roditelja doprineti tome da dete postane srećna odrasla osoba koja će biti sposobna za samostalan život. Upravo taj pogled u budućnost često roditelju omogućuje uvid u trenutnu situaciju i posledično odgovarajuću reakciju.

Kada dakle početi sa vaspitavanjem deteta?  

Odnos između roditelja i deteta počinje se formirati odmah nakon rođenja deteta. Osećaj bezbednosti i voljenosti u porodici čine osnov za formiranje pozitivne slike o sebi kod deteta(to je neophodan element za sreću kada odrastu). Vaspitanje dakle započinje (ako uvažavamo prethodno postavljeni cilj) već posle detetovog rođenja. Da budemo jasniji, o vaspitanju u strogom smislu reči počinjemo govoriti krajem prve godine života, odnosno posle navršene prve godine. U to vreme prvi put se javlja potreba za postavljanjem ograničenja detetu, to je naime period kada se dete počinje samostalno kretati. Dok samostalno istražuje okolinu, dete se prvi put susreće sa ograničenjima koja počinju da postavljaju roditelji (npr. dete pomera ruku prema vrelom predmetu, a roditelj mu spreči da ga dodirne da se ne bi opeklo). Pored toga, u tom uzrastu mališani već mogu razumeti i poštovati neka ograničenja, a odojče to još ne može.

Kako se prihvatiti vaspitanja?

Do nedavno se smatralo da je »čvrsta ruka« najbolji način vaspitanja i najverovatnije je istina da je dete najlakše podrediti tako da mu nametnemo svoju moć. Međutim, društvo se menja, raste i nasilje je postalo nepoželjno. Telesno kažnjavanje dece zabranjeno je i mnogi odrasli pitaju se kako uopšte vaspitavati i čime. Kao odgovor na prestrogo i nasilno vaspitanje u prošlosti razvio se permisivni oblik vaspitanja, koji je detetu ostavljao potpunu slobodu, a to se kasnije pokazalo isto tako neprikladnim kao i prevelika strogoća, odnosno preterano nametanje moći od strane roditelja. U poplavi različitih pristupa vaspitanju koji pružaju različite tehnike rada sa decom roditelji i drugi odrasli koji rade sa decom često se pitaju koji je pravi način, koju metodu odabrati. Najverovatnije je odgovor da ne postoji jedan recept za dobro vaspitanje, jedna jedina metoda, tehnika koja bi rešila sve probleme i vredela zauvek. Pošto se društvo neprestano menja (a iz cilja vaspitanja proizlazi da dete odgajamo u odraslu osobu koja će biti sposobna da samostalno živi), naravno da se i način vaspitanja menja. Pored toga deca se međusobno razlikuju po temperamentu već posle rođenja, a kasnije se te razlike još više povećavaju zbog razlika u okolinama u kojima rastu. Međutim, uprkos tome odrasli kao nit vodilju u vaspitanju mogu uzeti nekoliko »pravila« koja proizlaze iz detetovih potreba, njegovog razvoja.
Kad se dete rodi, ne zna ništa o društvu u kome se rodilo i u kome će vremenom morati samostalno da živi. Kako ćemo ga dakle to naučiti? Većina odraslih na to pitanje odgovara nabrajanjem: vlastiti primer, objašnjenje zahteva, ciljeva, pravila, granica koje vrede u ovom društvu, pohvala, nagrada, kritika ponašanja i kazna. Ako u ta sredstva komunikacije uključimo još i okolinu (i fizičku i socijalnu) u kojoj se dete oseća voljenim, prihvaćenim i sasvim sigurnim, o vaspitanju smo verovatno rekli sve.

Nemoguće je sastaviti recept koji bi u vaspitanju služio svim roditeljima i bio adekvatan za svu decu. Ipak možemo izvesti nekakva »zlatna pravila vaspitanja«koja roditeljima pomažu kao usmerenje na osnovu koga grade svoj način vaspitanja. Pored ljubavi i osećanja bezbednosti koji su detetu neophodni za nesmetan razvoj vredi zapamtiti i sledeće:
  • Pohvala u vaspitanju mora da bude pravilo a ne izuzetak. Njena funkcija je povratna informacija o detetovom prihvatljivom ponašanju. Izgovaramo je da detetu potvrdimo da je to što radi u društvu poželjno i da to može da radi i ubuduće. Posebno treba istaknuti pohvalu namenjenu detetu kao osobi (npr. Ti si veoma dobar dečak.), a ne samo detetovom željenom ponašanju. Ona naime detetu pomaže da formira pozitivnu sliku o sebi.
  • Ciljevi, zahtevi, ograničenja koja detetu postavljamo moraju biti usklađeni sa njegovim sposobnostima. Preniski ciljevi za dete nisu izazov i ne vode do ostvarenja detetovog potencijala, a previsoki ciljevi izazivaju suviše negativnih iskustava i mogu loše uticati na detetovu sliku o sebi.
  • Kad se dete ne ponaša u skladu sa pravilima ili dogovorima, potrebna mu je povratna informacija o tome. Važno je da se kritika uvek odnosi samo na detetovo ponašanje, a nikako na njega kao osobu (nikada: Ti si zločesta devojčica., nego: To šta si uradila nije u redu.). Mora da sadrži obrazloženje zašto je ponašanje neadekvatno, kakve su njegove posledice i kakvo je ponašanje u datoj situaciji poželjno, odnosno očekivano jer će samo tako dete iz njega moći nešto da nauči.

dr Tina Rutar Leban, dipl. psih.
Pedagoški institut Ljubljana

Нема коментара:

Постави коментар