Претражи овај блог

недеља, 30. новембар 2014.

Zagovornici i protivnici domaćih zadataka

Evo nečeg što verovatno niste znali o Francuskoj: francuski predsednik ima ovlašćenja da ukine domaće zadatke. U nedavno održanom govoru na Sorboni, Fransoa Oland najavio je kako namerava da upravo to uradi za sve učenike osnovnih škola. On želi da reformiše francusko školstvo na još par načina: skraćivanjem radnog vremena škole i preusmeravanjem sredstava u škole u siromašnijim oblastima. Francuska se na novoj rang listi obrazovnih sistema organizacije Economist Intelligence Unit (u okviru kompanije koja izdaje Economist) našla na dvadeset petom mestu. Da biste shvatili koliko je to loše, SAD, čiji su građani navikli da im se govori koliko su neobrazovani, zauzimaju sedamnaesto mesto.

Možda će predsednikova abolicija od domaćeg razveseliti ne samo les enfants de la patrie, nego i mnoge protivnike domaćih zadataka u našoj zemlji – roditelje i progresivne prosvetne radnike koji godinama tvrde (iz različitih razloga) da je primoravanje dece da posle škole crtaju paralelograme, menjaju nepravilne glagole i tumače poglavlja iz udžbenika – bezumno, nepovezano sa školskim uspehom, negativno povezano sa školskim uspehom i da predstavlja krupan faktor u izazivanju velikog zla našeg doba – stresa. Oland, međutim, nije progresivni prosvetni radnik. On je socijalista. Razlog zašto se angažuje u ovoj oblasti jeste nejednakost. On smatra da domaći pruža deci kojoj roditelji pomažu u pisanju rada – najverovatnije u obrazovanijim i dobrostojećim porodicama – prednost nad decom koja takve roditelje nemaju. Predsednik hoće da svima pruži jednaku šansu.
Domaći zadatak je institucija koju mrze svi koji u njoj sudeluju. Deca ga mrze iz zdravih i očiglednih razloga; roditelji ga mrze jer im unesrećuje decu, ali ne dao bog da zbog njega dobiju minus ili manju od najviše ocene; a nastavnici ga mrze jer moraju da ga ocenjuju. Ocenjivanje domaćih zadataka je za nastavnike konstantni domaći. U poređenju sa tim, Sizif je imao sreće.
Da li to znači da je bolje da ga se otarasimo? Dva argumenta na koje se stalno pozivaju protivnici domaćeg ne drže vodu. Prvi glasi da je domaći zaludan posao, koji nema nikakvog efekta na akademski uspeh. Prema vodećem stručnjaku u tom polju, Harisu Kuperu sa Univerziteta Djuk, domaći rad je u pozitivnoj korelaciji – iako efekat nije značajan – sa uspehom u školi. Profesor Kuper kaže da to više važi za starije razrede osnovne škole i srednju školu, nego za niže razrede osnovne, budući da mlađa deca teže zadržavaju koncentraciju. On smatra i da postoji preopterećenje domaćim – a preporučuje najviše deset minuta dnevno za svaki predmet. Ali njegov zaključak da je rad kod kuće važan temelji se na četrdesetogodišnjem istraživanju.
Druga neutemeljena tvrdnja o domaćim zadacima jeste da se oni povećavaju. Brajan Gil (tada u RAND Corporation) i Stiven Šlosman (Carnegie Mellon) pokazali su 2003. godine da se vreme koje američki đaci izdvajaju za domaći – osim u jednom periodu početkom šezdesetih (posle Sputnika) i još jednom slučaju koji je obuhvatio najmlađu decu sredinom osamdesetih, nakon što je ministarstvo prosvete objavilo izveštaj „Nacija u opasnosti“ – nije menjalo od 1940-ih. A to vreme nije veliko. Većina đaka, uključujući i učenike viših razreda srednje škole, provodi manje od jednog sata dnevno tokom pet radnih dana radeći domaći. Novi podaci potvrđuju da je ovo i dalje tako. Kad nisu u školi, đaci uglavnom ne provode sve vreme pišući domaći.
Poput mnogih rasprava o školstvu, smisao „bitke oko domaćeg“, kako je Kuper naziva, nije u tome da se škola popravi, nego u tome šta ljudi žele od škole. Prema istraživanju Economista, država sa najuspešnijim obrazovnim sistemom je Finska. Tamo se đacima praktično uopšte ne zadaje domaći, oni ne polaze u školu pre sedme godine i školski dan je kratak. Procenjuje se da italijanska deca provedu tri godine više od finske dece u školi (a Italija je na 24. mestu).
S druge strane, drugo mesto na listi zauzima Južna Koreja, čije su škole ozloglašene po vojničkoj disciplini. Devedeset pet odsto đaka osnovnih škola u Južnoj Koreji uzima privatne časove posle škole, a južnokorejski tinejdžeri su prema nekim istraživanjima najnesrećniji u razvijenom svetu. Konkurencija je toliko oštra da je država morala da uvede neke restrikcije za takozvane „bubalačke“ škole, zabranivši im da rade posle deset uveče (iako neke od njih pokušavaju da zaobiđu ovu uredbu proglašavajući se za biblioteke).

Međutim, oba sistema su uspešna, a razlog je to što škole u Finskoj rade ono što Finci od njih traže, a to je da svakog dovedu na isti nivo i usade mu osećanje jednakosti, dok južnokorejske škole rade ono što od njih traže Južnokorejci, to jest omogućavaju marljivima da napreduju. Kada predsednik Oland obećava da će ukinuti domaći, skratiti radno vreme škola i preusmeriti više nastavnika u siromašnije oblasti, on poručuje da Francuska želi da više liči a Finsku. Njegove reforme će uspeti samo ukoliko Francuzi to zaista žele.
Šta žele Amerikanci? Možemo slobodno reći da oni ne žele da budu kao Finci. Amerikanci imaju egalitarni pristup nejednakosti: oni žele da svako dobije jednaku priliku da se izdigne iznad ostalih. Za najveći broj ljudi, škola je mehanizam koji ovo omogućava. Međutim, Oland je u pravu. Prljava mala tajna reforme školstva jeste da je jedan od najboljih indikatora akademskog uspeha prihod domaćinstva. Čak su i prijemni ispiti na fakultetima u suštini ogledalo socijalnog statusa: učenici iz dobrostojećih porodica ostvaruju bolje rezultate. Obrazovni sistem bi trebalo da bude motor za lično ostvarenje i društvenu pokretljivost, ali on na neki način funkcioniše kao nastavljač sadašnjeg stanja stvari.
Da li su domaći zadaci problem? Promoteri domaćeg kažu da je to način da roditelji sudeluju u obrazovanju svoje dece, jer se škola seli u kuću, a to mora da je dobro. Ali takođe je sasvim verovatno (suprotno Olandovoj pretpostavci) da se zbog domaćeg najviše bune dobrostojeći roditelji, koji žele da njihova deca posle škole mogu da uzimaju časove violine i idu na tekvondo – što su mnogo rafiniranije i (često) mnogo zabavnije aktivnosti od menjanja nepravilnih glagola. Siromašniji roditelji bi verovatno voleli da domaćeg bude više, da im deca ne budu na ulici. Kad bismo siromašnoj deci omogućili časove muzike, posete muzejima i zabavne sportove posle škole, istog trenutka bismo mogli da ukinemo domaći. Nikome ne bi nedostajao.

Louis Menand, The New Yorker

Нема коментара:

Постави коментар